Piše Ranko Pivljanin: Šešelj u penziji, šta će sad Velika Srbija?

Kolumne 11. apr. 202215:52
Podeli:
ranko pivljanin
Ranko Pivljanin, Foto: Promo

I šta će sad sirota Velika Srbija? Vojislav Šešelj - koji je, sve jašući na tom mitu, zajedno sa onim „dedinjskim Dizdarom“, kako je svojevremeno zvao Miloševića, uredno i temeljno smanjivao Srbiju do veličine hlada one Tarabićeve šljive – najavio je odlazak u političku penziju.

„Već dva puta sam na izborima odbačen. Krajnje je vreme da se povučem“, izjavila je jedna od najvećih štetočina na srpskoj političkoj scene i to u žestokoj i višedecenijskoj konkurenciji.

Međutim, ako mislite da ste se, nakon Šešeljeve namere da se skloni sa čela Srpske radikalne stranke, zauvek rešili najživoposnije figure ovdašnje političke faune, u velikoj ste zabludi.

Nema od tog posla ništa. Kao što njegov najbolji/najgori đak, koji je zavladao Srbijom, ne može bez televizije, tako ni Šešelj ne može bez politike što je i sam potvrdio: „Povlačim se samo sa funkcije predsednika stranke…Dok sam živ, baviću se politikom.“

I ovo je jedna od retkih njegovih tvrdnji koju ne treba dovoditi u pitanje. Sve drugo što je ovaj čovek radio, otkako je uleteo na prazan prostor srpske političke scene, s početka devedesetih godina prošlog veka, i u ispražnjene glave sledbenika bilo je upitno i na granici normalnosti, pristojnosti i ljudskosti.

Od kako je, onako grlat, krakat i robustan, zakoračio u politički život i na javnu pozornicu, Vojislava Šešelja je pratila galama sa pevanjem, a bogami, i pucanjem!

Najviše je proizvodio sam ili u manufakturi svojih političkih projekata, njegova pojava i delo izazivalo je buku sa drugih strana, tako da je tišina oko Šešelja obitavala jedino u zatvorskim ćelijama kojih je, s vremena na vreme, dopadao.

Međutim, iz njih je izlazio zategnutih glasnih žica našpanovanih da ponovo podvikne, da se posvađa, ocrni i okleveta, a što nije stizao usmenim putem dovršavao je u knjigama opskurnog sadržaja i još opskurnijih naslova gde se obračunavao sa svima koji mu nisu bili po volji ili su mu negde stali na žulj.

Problem je što su ta sabrana dela koja u ovom trenutku broje više od stotinu knjiga - cajger i dalje radi - i zbog kojih su nevino žrtvovani kubici drveta i tone papira prilično dugo bila osnovna literatura aktuelnog predsednika Srbije.

Sa Šešeljem na čelu, radikali su započeli bestijalnu orgiju začinjenu budalastim parolama ( „Karlovac – Karlobag Virovitica“, „Gde su srpske zemlje tu su srpski radikali“), nasiljem ( slučaj Barović, potezanje pištolja na demonstrante), izletima po ratištima bivše Jugoslavije ( „šešeljevci“), političkim prostituisanjem ( „prodaja“ pobede na predsedničkim izborima Zoranu Liliću 1997. godine, potonja kooperativnost sa „mangupima iz svojih redova“ Vučićem i Nikolićem), teško shvatljivom teatralnošću (odlazak u Haški tribunal uz trubače)...

Upravo, na jednoj sesiji u Haškom tribunalu kad mu se sudilo za nepoštovanje suda, Vojislav Šešelj je izjavio kako su mu stručnjaci izmerili koeficijent inteligencije 240.

Iako je takav IQ malo verovatan i može se pripisati njegovoj potrebi za razmetanjem, inteligencija mu se ne može osporiti.

Što ne znači da su Šešeljevi postupci, način političke borbe, pa i života, izjave i kvalifikacije koje je davao o ljudima, stavovi i politički projekti, blizu zdrave pameti.

Njegov ekstremizam, isključivost, konfliktnost, destrukcija i skribomanija nekad su signalizirale ozbiljnu svađu mozga i realnosti, a nekad bi se pokazivale kao deo smišljenog plana.

Biće da je u pitanju uspešna kombinacija obe stvari i toj taktici Šešelj je ostao veran svih ovih dugih godina političkog bitisanja.

Bio je zagovornik Velike Srbije, razmetao se titulom četničkog vojvode, često odlazio na ratišta, pretio progonom nesrpskog življa, a politička partnerstva i prijateljstva je gradio i rušio rukovođen isključivo političkim pragmatizmom.

Pomogao je da se izglasa nepoverenje Dobrici Ćosiću, predsedniku SRJ iako ga je ovaj ljudski zadužio po više osnova, a neslavno su mu se završile i dve političko-kumovske veze.

Sa Vukom Draškovićem se razišao zbog političkog neslaganja uz najotrovnije reči upućene čoveku koji mu je krstio dete, dok ga je Tomislav Nikolić sam napustio stavljajući se tako na prilično dugačku listu Šešeljevih neprijatelja.

Sa Slobodanom Miloševićem je prošao put od ljubavi do mržnje i natrag.

I njega i Miru Marković je nazivao najpogrdnijim imenima ( on je bio tiranin i najveći izdajnik, ona crvena veštica) da bi, kad mu je to išlo u prilog znao da se snađe i u ulozi predsednikovog „omiljenog opozicionara“.

Sa Miloševićem se ponovo zbližio u Hagu i od njega će se, kad je umro, oprostiti dirljivim nekrologom koji je u njegovo ime pročitao Aleksandar Vučić.

I možda bi Šešelj, poput gomile sličnih desničarskih kreatura po svetu, vegetirao na marginama političke scene kao nužni eksces demokratije i folklorni cirkuzant, da nije bilo turbulentnih vremena i nacionalističke zaraze koja je prosto vapila za političarima takvog profila.

Ta paklena uzajamnost političke i društvene patologije i njenih protagonista, u kojoj su se međusobno podstrekavali, stvarala je idealan ambijent za Šešeljevu promociju i on je to maksimalno iskoristio.

Sad kad je opet vraćen na marginu, gde i pripada, setio se „penzije“. Bio je i vakat.

Komentari

Vaš komentar